Edvard Munk u bečkoj galeriji Albertina
U čuvenoj bečkoj galeriji “Albertina” u toku je izložba proslavljenog norveškog umetnika Edvarda Munka (1863 – 1944), gde do 24. januara 2016. godine posetioci mogu da vide 120 njegovih dela iz najčuvenijih svetskih privatnih zbirki. Među izloženim radovima u galeriji “Albertina” je i njegovo najčuvenije delo “Krik”, simbol nemira modernog čoveka.
Munkov privatan život (zabranjena ljubav, kocka, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, opsesija, ljubomora, zdravstveni problemi) bio je obeležen depresijom i melanholijom i ta je raspoloženja Munk prenosio i na platno.
Postoje interpretacije koje govore da su se krikovi čuli iz obližnje mentalne institucije ili da se do Osla videla erupcija vulkana u Indoneziji, što je inspirisalo crvenu pozadinu.
U svakom slučaju, “Krik” pripada grupi radova koje je Munk (1863-1944) nazvao “Friz života”, u kojoj je istraživao teme života, ljubavi, straha, smrti i melanholije.
“Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavocrvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu; video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili hodati, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom” govorio je Munk o nastanku tog dela.
Posebno impresivna slika je “Poljubac I” iz koga zrači životvornost, suptilnost, strast, predanost dva bića, muškarca i žene, isijava zanos ali i ličnost svakog ponaosob, da bi se u kasnijim numeracijama dva tela stapala u jedan oblik, kao da su pogubili svoje identitete.
Interesantno, u većem broju Munkovih radova jedan od najizraženijih momenata je kosa, dok je na “Kriku” nema, tu je čovek bez kose.
Impresivna je njegova “Madona”. Uzbudljiv je rad koji simbolizuje bliskost “Oko u oku”, gde su predstavljeni muškarac i žena između kojih je drvo a na čijim licima ima očiju, a nema usana, kao da je za bliskost potrebniji pogled, intuicija važnija od reči.